slavistik-portal
Портал славістики
Das "Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima" [Lexicon serbico-germanico-latinum] von Vuk Stefanović Karadžić (†1864), gedruckt 1898 in der 3. Auflage in Beograd [s. Vorwort], wurde im Rahmen des Projektes MultiSlavDict verschriftlicht (über ein mehrstufiges Korrekturverfahren) und in eine Datenbank konvertiert.
| ID | kardz_45524 |
| Lemma | ха̀јду̑к, хајду́ка, [ајдук] ‹m.› [srp] |
| Eintrag | 1) der Straßenräuber, latro (in diesem Lande weniger abscheulich, und näher dem Heldenthume); отишао у хајдуке, er ist ein Räuber geworden, inter latrones abiit. [cf. пустаија, 2 гуса, гусар 1, усар, усарин]. Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од Турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети, али је и то цијела истина, да што је год влада Турска боља и човјечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и за то је међу хајдуцима бивало кашто најпоштенијих људи, а у почетку владе Турске јамачно их је било и од прве господе и племића. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике, а кашто ударе и на кућу коме, за кога мисле да има новаца или лијепа руха и оружја, те га похарају. Кад коме ударе на кућу, па не нађу новаца, а мисле да их има, они га уцијене па му одведу сина или брата, и воде га са собои докле им год он уцјену не однесе. Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак. Макар била и само два хајдука, опет се зна који је од њих двојице харамбаша (старјешина). Хајдуци љети живе по шуми и долазе јатацима те се хране, н. п. дођу коме на вечеру па им онај да што те понесу у торбама што ће јести до сјутра на вече; а кашто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и ужину. Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме каком пријатељу на зимовник, али најприје уговоре кад ће се на прољеће и гдје састати. На зимовницима гдјекоји леже дању по подрумима или по другијем зградама, а ноћу се часте и пјевају уз гусле, а гдјекоји и преообучени у просте хаљине чувају стоку као слуге. Ако који у одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак хајдука на зимовнику изда или убије, то сваки хајдуци гледају да освете макар и послије педесет година. Хајдуци у наше вријеме у Србији носили су највише чохане плаветне чакшире, доље на ногама чарапе и опанке, горе чохане ђечерме и копоран, гдјекоји и доламу зелену или плаветну, а поврх свега куповни гуњ; на глави или ћелепоше или фесове или свилене капе кићенке, од којијех су свилене ките висиле с једне стране низ прси, и које је осим њих слабо ко носио; врло су радо носили на прсима сребрне токе, а који их нијесу могли набавити, они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце; од оружја имали су дугу пушку и по двије мале и велики нож. У Србији је за владе Турске готово у свакој кнежини био по један буљубаша (Турчин) са неколико пандура (међу којима је било и Срба и Турака), који су гонили хајдуке, а кашто кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати, подизали су Турци и народ сав у потјеру, и премда су их гдјекоји људи у друштву тјерали и тражили а код кућа их по зградама и по шумама крили, опет се је кашто догађало да су их хватали и убијали: кога убију ономе пандури осијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац. А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на тефтиш, т. ј. какав велики старјешина Турски изиђе с подоста момака у народ, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу, ако их има, није нико дирао, него су код својијех кућа живљели на миру). Тефтиши су особито бивали послије ратова кад многи људи од страха Турскога побјегну у хајдуке. Кад се хајдук насити хајдуковања или га ко намоли и наговори да га се окани, он се преда, т. ј. поручи кметовима те му изваде од паше бурунтију, и онда опет изиђе међу људе, и послије тога нико му не смије споменути за оно што је хајдукујући учинио. Предани хајдуци послије по- највише бивају пандури, јер су се одучили од рада пољскога; само кнез не може бити онај који је био хајдук. Хајдуци држе свој закон, посте и моле се Богу као и остали људи, и кад кога поведу да набију на колац, па га Турци понуде да се потурчи, да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући: „па зар послије не ћу умријети?“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, за то у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа, показујући да не маре за живот. И предани је хајдук свагда слободнији и отресенији од другијех људи, не да на се никоме, и свак га се прибојава. Кашто по два и по три хајдука повежу и похарају много више људи; али кашто и они ударе на чудо гдје се не надају, н. п. за мога времена био је у Троношком прњавору неки Михаило Шишо, који је као момак ишао кашто уз Троношкога архимандрита Стефана Јовановића, и имао је врло добро и лијепо оружје; неколико хајдука договоре се да му ударе на кућу и оружје узму, али Шишо то дозна и још у који ће дан ударити, те наредивши шешану сакрије се за кућу у грах причаник; кад хајдуци дођу пред кућу, он потегне из шешапе те једнога обори на земљу, па повиче: „хај море, удрите отуда!“ хајдуци остали онда прсну куд који и једва се састану послије неколико дана, а Шишо ономе убијеноме осијече главу и однесе Турцима те му даду челенку и бурунтију да може оружје носити свуда (и по варошима). Тако из народнијех пјесама познати Станко Црнобарац кад се 1805 године био одвргао у хајдуке, са шеснаест друга дочека у Троношкој планини уочи велике Госпође два трговца који су из Зворника носили рубу намастиру да продају; кад хајдуци иза грмова повичу: „предајте се! баците оружје! не гините!“ они то не паслушају, него се стану бранити; пошто један од њих погине и другога, који дуге пушке већ није могао напунити него је бацио на земљу, погоди хајдук иза грма у малу пушку за појасом, он с другом малом пушком, коју је у руци држао, потрчи управо на хајдука: „на поље, курво, иза грма!“ па њега из пиштоља посред сриједе; хајдук падне, а он нагне у поток и утече; по том хајдуци чујући да изокола црквари гдјешто пуцају из пушака и вичу: „хај, море, шта је то?“ побјегну с рубом, а свога мртва друга оставе; трговац пак онај, коме је било име Илија, врати се из потока, те хајдуку осијече главу, па је однесе Турцима те и њему даду челенку и бурунтију као и Шишу. У Босни и у Херцеговини хајдуци се зову и Црногорци и њихови ускоци, који одонуд излазе те људе (понајвише Турке) харају и убијају, пак се опет враћају к својијем кућама. Тако су се звали и они јунаци нашијех пјесама, који су од прије, особито у XVI и XVII вијеку, излазили из Млетачкога приморја, те четовали по Турској крајини. И Турци имају хајдука, који се зову кесеџије, али су они коњици и не крију се онако као Српски, него иду и зло чине јавно. Оваки су хајдуци били и крџалије, као што је казано код ријечи ове. — 2) der Gerichtsheiduk in Ungern, Sirmien, haiduco, haiducus, lictor. [cf. пандур 2]. — 3) (у Пожешкој нахији) vide на̏тега [1]. |
| Position | LexiconSGL (Srpski rječnik [Lexicon serbico-germanico-latinum] / Vuk Stefanović Karadžić. Beograd, 1898), p. 826, cf. Bild |
| PURL | [Citation] |
Ähnliche Worteinträge: